Ова вештачка стабљикапшеница, иако само артефакт, је готово савршена репродукција шарма природе. Трокраке гране, попут падавина година, згушњавају радост жетве и семе наде. Свако зрно пшенице је пуно и сјајно, као да је дар Мајке Земље, а људи не могу а да не желе да га нежно додирну и осете температуру из природе.
Његова боја није гласна, али има тиху лепоту. Светло златножута, на сунцу делује посебно топло, као да је сунце нежно мрвљено, посуто по овој грани пшенице. Кад поветарац дуне, лагано се љуља, као шапатом, причајући причу о расту и жетви.
То је тако једноставна симулација једне гране пшенице, али ми је донела бескрајно сањарење и гануло. То није само нека врста украса, већ и нека врста духовне намирнице. Кад год сам уморан, увек ми може донети мир и утеху, дозволи ми да нађем парче своје чисте земље у овом бучном свету.
Не требају му цветне речи да га улепша, нити су му потребне компликоване форме да га изрази. Довољна је само једна грана пшенице да из дубине срца осетимо топлину и лепоту. Можда је то моћ једноставности. Једноставно, је повратак лепоти, повратак правом ставу. У компликованом свету, потребно нам је тако једноставно, да оперемо прашину душе, да пронађемо оригинално чисто и лепо.
Много пута увек тежимо тим прекрасним и сложеним стварима, али игноришемо једноставно и лепо постојање око нас. У ствари, права срећа се често крије у овим наизглед обичним стварима. Све док своје срце стављамо да осећамо, да искусимо, можемо пронаћи бесконачну лепоту живота.
Време поста: Апр-02-2024